Marina Radoš: Noćas će zeko potražit svoju mater

... jedva dočeko da zapuši, pa bismo razvukli kut (da svih četvoro možemo ležat) i gledat Prosjake i sinove dok ne okopni.

Nije ovoga odavno bilo, barem za mene. Zadnji put kad je bila prava pušanija bila sam u Mostaru, a oni su svaki dan kukali na telefon Marina sine jesi gladna, jel ti ladno, nađi neki način da dođeš kući. Elem, ja sam bila ugodno zapušena u jednom stanu u Mostaru s Andrijanom.

Mi, ljudi s brda, imamo taj Božji blagoslov da nekoliko dana u godini život potpuno stane. Kada nam se kaos koji stvara bura i pušanija učini genijalnim. Mi, ljudi s brda, uvijek u kući imamo čega-svega da preživimo ako mećava potraje čitavu zimu.

Mi, ljudi s brda, pomičemo zavjese i gledamo na ulične lampe kako snijeg pojačava intenzitet, i onda, kao prestrašeni, a ustvari presretni kažemo: 'Sutra niko nigdi neće moć.'

Noćas će zeko potražit svoju mater.

Mi, ljudi s brda, ne prigovaramo gradskim vlastima što promet stane. Ako moramo na posao, mi na posao odemo pješice.
Mi u kafić ne moramo. Mi u kupovinu ne moramo. Mi po kruh ujutro ne moramo jer su nas stoljeća ovakvih zima naučila da ga umijesimo i ispečemo sami. Da osušimo dovoljno mesa i ukiselimo dovoljno kupusa.

Mi, ljudi s brda, imamo tu sreću da život može stati barem par dana u godini. Kad se ne mora nigdi i kad se nigdi i ne može.
Tada možemo razvući kauč. Upaliti Prosjake i sinove, doduše ove godine bez Ivana, al štaš, koga nema bez njega se može i ima više palačinaka.

Mi, ljudi s brda, najsretniji smo narod na svijetu.
A, kad bolje razmislim, ovo mi i zaslužujemo. Kad prođe onih 9 mjeseci sezone ogrijeva, ostala tri mjeseca cijepamo drva, slažemo ih i unosimo.

Želim vam jedno pet šest dana mećave. Ja dostojanstveno starim i u mećavi pišem knjige.
Ukoliko nemate talenta i imate dovoljno pameti da ih vi ne pišete, zahvalite Bogu na ovom intermezzu stresa koji smo dobili, ušuškajte se u krevete, pravite djecu, prežderite se čokoladom.
Probleme pustite. Neće oni nigdje pobjeći dok okopni.

Marina Radoš