Martina Mlinarević Sopta: Voljela sam i njega planinara i planinu u njemu

U podočnjacima ti se smije srce, odahnjuje, što konj/koza još je na životu; dok istovremeno prstima preko očiju prekoravaš svoju sebičnu nepromišljenost, jer netko drugi nije. Uvijek netko drugi nije.

Svi koji su bezoboje s nekim tko se pentra po brdima i planinama, ovih su dana umrli dvaput. Jednom ispod silnog Vrana i sleđena jezera, iza speletene kose Grabovčeve Dive, onkraj polja razasutih stećaka, drugi put u krilu Bjelašnice. Ima nešto posebno u ljudima što ne biraju ljude, nego utrobu planina kao jedinu iskaznicu svoje osobne slobode, svog vremena i dana. Što prodaju zadimljena žuganja prenatrpanih birtija za pusti mir ogoljenih visina. Što su sve izopačeno ljudsko, nedotaknutom bjelinom i pustoši zamijenili. Što najbolje traju samoćom u šumama. Gdje ptici i nebu ništa ne trebaš reći, da bi se razumjelo. I zaspeš, a zvijezde ti legnu u šake. I nikad nisi bezoboje, jer planinu imaš. Nekad je toliko imaš da se u tebe samog presadi, da te čuva od džungle ljudskog, kad jednom opet siđeš među ljude.

Voljela sam i njega planinara i planinu u njemu. S njom sam se više i družila u trenucima naših nesnosno glasnih tišina, kad bi je redovno iskipovao pred moje oči. Evo, pa preskoči ako umiješ, hercegovačka kozo! Ipak, bila je to nadnaravno lijepa planina. Voljela sam i nju, i planinara njega. Rekla čak i Bogu to jutro, đe si kralju, ne dolazim ti često, možda me ni ne znaš, ta što bi me i poslušao, vid' mi glave...al' nemoj samo da je on, tamo ispod Vrana, tamo usred Bjelašnice, nemoj samo da su to inicijali koje ja, jako dobro znam.

Dva su mlada planinara izgubila život u mojoj zemlji, u svojim najmilijim planinama, u samo tri dana. Netko sada nije bezoboje. Netko je bez svega. Moj konj je još živ. I svi oni konji i koze s kojima smo zašutili odavno, ko grobnice, ko vode ponornice. Još. A to „još" je najprokletnija i najnestabilnija vremenska odrednica. Nemoj da nas preskoči. I samo zaskoči jednog jutra u novinama. A da ne odvolimo. S oboje. Soboje. Zajedno. Kako Bog zapovijeda. Da planine u nama vode ljubav dok nas ima.