Koda je đava uša u njih kad bi se spomenulo da smo s Lištice

"Muka je meni vidit kad opet iđe omladina u svit po koru kruva. Napose kad vidin i stariju čeljad, ma jami me odma i tuga"-tako je započeo svoju priču Marinko (75) rodom iz malenog sela nadomak Širokog Brijega u Hercegovini.

Marinko nije u valu ljudi o kojima čitamo svakodnevno, kako napuštaju svoje domove i vrlo često s kompletnom obitelji sele u egzestencionalno bolje krajeve.
Njegova priča je drugačija jer je u bivšem sustavu bio žrtva i vrlo često završavao u pritvoru zbog kako sam kaže u to vrijeme nedozvoljene "pjesmice".

Kao i mnoge Hercegovačke obitelji koje su živjele u to doba na prostoru Širokog Brijega su bile izložene većem pritisku i bile "pod povećalom".
Marinko je imao i brata blizanca Zdravka čijim se dokumentima "poslužio" u jednom svom pokušaju prelaska granice.

"Vazda je gledalo drugačije nas sa Širokog Briga ili s Lištice kako su nam govorili vazda. Koda je đava uša u njih kad bi se to spomenulo. Ta nismo mi ništa nakaradno radili već bi se nako sastali nekad pa zapivali pisme koje su tad bile zabranjeno. Odma bi nas vodilo u Ćelovinu i ispitivalo. Držalo i po misec dana. Nismo se mi bojali. Čim bi nas pušćalo, jopet bi mi isto. Tijo sam ić u Argentinu ili Ameriku. Svaki put bi nas vraćalo s granice kad nas uvate. Jedne prilike smo toliko puzali po noći kroz koprive da su mi sve ruke bile izgrebane i natekle. Kopriva ili žara kako joj mi reknemo je zdrava, ali nije vliko. Nisam moga dvadni rukam ništa.

Jednom sam ukra bratu Zdravku putovnicu. Ličili smo, blizanci bili.
Prebacivali se i uđemo u voz koji iđe za Njemačku. Mislio otolen ću za Argentinu ili Ameriku. Završija u zatvoru u Sloveniji misec dana. Ušla kontrola i gledalo moju putovnicu i ne bi ono ništa sumnjalo, dok nisu vidili kartu u jednom smjeru.Te odma me izvelo iz voza i u policiju. Tamo onda bija misec dana i vratilo me nazad u Ercegovinu.

Kad sam doša u Ercegovinu,vidilo oni štembilj u mog brata iz Slovenije i pitalo ga jesi bija ti gori. On reka nisam. I jopet mene metilo misec dana u Ćelovinu u Mostar. Tako sam još pokušava dok nisam priša jednom.

Ima sam i trećeg brata Josipa koji je radio u Njemačkom gradu Frankfurtu. Mislija sam bit kod njeg malo i onda kako sam zamislio ić dalje za Argentinu ili Ameriku .Ništa od tog nije bilo. Osta sam tu evo sve do sad. Imam mirovinu njiovu. Vazda sam zimi gori,a liti doli. U proliće ja buden u Ercegovini. Prvi put oša kući devedesete kad se Rvacka formirala.

Ne morete vi zamislit koliko nam je srce bilo tad. Svim je bilo drago,a nami koji nismo smili doli to je bilo još više.  Odma se išlo u Zagreb. Okupilo nas se društvo i slavili smo. Pivali,al niko nas nije pritvara više. Nisan mislija da će iko više ić od kuće. A,evo skoro trijes godina jopet narod iđe. Nije to dobro sine. Ne valja to ništa. Okreno se narod od Boga i ne more to valjat"-sjetno je izustio Marinko dok je motao u ćate Hercegovački duhan od kojeg kaže nikad nije zaklašljao.

Daniela Škegro/HERCEGOVINA.info