FOTO Đubrani kod Mostara: Dvoji svati a jedna divojka
... pred par godina, kada je ono bio veliki snijeg, i kada se u Đubrane nitko nije uspio probiti, a selo se ničim nije dalo prepoznati ni iz zraka, gdje je kružio helikopter Oružanih snaga BiH, tražeći selo zbog kojega je Karlo Pandža uporno kontaktirao sve živo.
Onda se netko dosjetio i javio da sugeriraju pilotu da je selo ondje gdje se uzdiže samo jedna jela, i, moj domaćin, prvi na kojega sam u Đubranima naišao, Dragan Marić, reći će mi da je helikopter tada spustio spasonosnih osamnaest paketa potrepština ljudima posve zatrpanim snijegom kojega nitko živ nikada upamtio nije, piše Oslobodjenje.ba.
Dragan ne zna otkada je tu ta jela, ali, budući je izrasla pokraj puta, mašta mi dopušta pomisliti da ju je nekada davno netko tu zasadio, pitajući se hoće li opstati. Taj snijeg Dragan odlično pamti, ni u ratu se tako namučio nije dok je kopao rovove utvrđujući se onako kako se ratnici utvrđuju, pa, budući da nema svoju čatrnju, do susjedne, one koja pripada obitelji Zadro, kopao je tunel kroz snijeg jedan cijeli dan, pedesetak metara, i dovukao spasonosnu vodu za svoju tročlanu obitelj: suprugu Slađu i sinove Marka i Filipa, koji se rodio netom prije te snježne nevolje, doslovno u kolima hitne pomoći.
Ni ne čudi me što je gospoja rodila niz onakvu strmoglavu nizbrdicu! Ajde sva muka oko tog tunela, samo da ga nije jutro poravnalo, kao da ga nikada nije bilo, pa svaki put kada je trebao vodu, moj imenjak je nanovo kopao tunel, zidova visokih preko tri metra! Ne ponovilo se.
Logorovanje u Mostaru
Dragan je dosta živopisan i razgovorljiv (govori jednom vrckavom mješavinom ikavice i ijekavice s tipično brdskim naglaskom i korištenjem vokala đ ondje gdje obično spada g, kao đe, i sl, op. D. M) i poletan lik, vrijedan nadasve, pa sam se iznenadio gledajući njegov voćnjak; je li to zbog klimatskih promjena ili nečeg drugog, na povelikoj njivi na nizbrdici, u pramčioku iza njegove kućice uspijevaju i voćke tipične za tople doline: mandarine, praske (vrsta autohtonog voća od koje je ukrštanjem stvorena breskva, iznimno ukusno), breskve, vinova loza, smokve, japanske jabuke, kajsije, višnje, trešnje, dunje, a jabuke, kruške, šljive i druge kontinentalne voćke normalna su stvar.
U vrtu uspijeva krumpir izvrsne kvalitete, zemlja je gotovo posve crvena, i kao takva, puna minerala ona je izdašna i za mrkvu, repu, kupus glavati, kelj, karfiol, ciklu, crveni luk i češnjak, a kako tu uspijeva voće kojemu ove gudure nikako ne bi trebale biti domovinom, tako uspijeva i tipično dolinsko povrće kakvo je rajčica, paprika, zelena i sve druge vrste, grašak i - jagode.
Sve to Marići sade pa zaključujem da oni osim po ulje, brašno, kavu i šećer ni ne trebaju silaziti do grada. A i kavu kupuju sirovu, pa ju Slađa vrti u dolafu, melje po starinski, i nek priča i reklamira tko što hoće, ali ova kava i ona iz reklama nemaju nikakve veze. Čini mi se da njezin miris u planini dobacuje do ljudi na drugoj planini!
Dragan Marić svoj život ovdje ne doživljava teškim, ne, tu je rođen, tu mu je mjesto, no kad djeca dorastu do škole, morat će razmisliti o "šljeganju" u Mostar ili neko bliže prigradsko naselje, kako je većina Đubranaca davno već učinila, pa on pomalo radi na pripremama za to, ali to najmanje o njemu ovisi, jer novaca - nema.
Doduše, ako mu država isplati za devet mjeseci logorovanja u Mostaru, u istočnom dijelu grada, pod kontrolom Armije BiH, a koji se nalazio kod objekta SDK-a, što se u jednom dijelu službene politike u BiH uporno prešućuje, onda bi on mogao razmišljati o vlastitoj čatrnji u Đubranima, a bome i o kakvoj manjoj stambenoj jedinici u gradu.
Kako mu je bilo u logoru? Jebeno, ko i drugima u drugim logorima, kome je dobro u logoru, jeba te. Ideš, kopaš rovove koji nisu tvoji, služiš kao živi štit a na te pucaju - tvoji. Belaj, sve zlo gore od goreg. I glad i svaka muka i poniženje. Ali, sve to čovik zaboravi, mora, valja živit, rat je inače kako koga i đe ga zatekne, neko prođe vako, neko nako, pa ja, kad vidim kako su sve ljudi najebali, mogu reć da sam i dobro proša.
Najgore mi je bilo jednom, to ću zavazda upamtit, kad su došli neki čudni ljudi, ko jes vojska, ko nije vojska, nemaju uniforme ko ovi drugi iz Armije. I jamiše mene i jednog mog prijatelja Škobića. Izvukoše nas van, ma šta izvukoše, iznesoše! Kokad mršavi bili... Glad i u nji bila, a ošta ćemo onda mi ist? I, jadan ti svetac, izvuše jedan nakav nož, zakrivljen pri vr'u; saćemo te zaklat, i gurnu ga Škobiću pod vrat. Ja bi se usra da sam ima šta srat!
Skočiše neki vijnici, zovu nekog mandira, ko vide da ovo nije zajebancija. Dođe neki brko: mrš u pičku materinu! I repetira na ni. Svi ste vi ista govna, sad bi klali, a sutra ćete s njima sjedit i srat iste priče, ajde, mrš, mrš, pobiću vas! Bogaremi, ovi u tutanj. I, pravo je čovik reka, fala mu, em što nas je spasio, em što je pogodio ovo što je još tad reka. Eno, jopet se svak sa svakim domunđava. Ko da ništa nije bilo, samo se malo zadrmucka kad politika kaže.
Važno je da se mi logoraši napokon dogovorimo s državom o naknadi. Men' se čini da je sad državi do svačeg drugog vego do logoraša - a tu se mi ne dilimo, logoraš je logoraš čiji god da je - pa vazda odugovlači i spušća naknadu po danu. Sad je, kako čujen, sto eura po danu, daj Bože da bude i da ne privare. Pa da skockam sebi čatrnju, ko što san i kuću skocka, a ništa nisan zateka ni ima, samo jedan komad velike pružne šine i zemlju.
Eno mi stare kuće iza, vidiš đe sam na svit doša... Al, polako ja, i sve ja svojin rukam, sve sam, najprvo sam sklepa sebi kovačnicu, ja ne virujem da je iđe drugo ima na ovim krajevim, a prvo što sam počeo topit i tuć bila je baš ta šina. Sve ću ti živo ja od gožđa svojim rukam skovat! Još da sam zna da oko toga znam, moga sam davno dobro proć, jerbo, bio tamo u gustišu jedan stari tenk, boga pitaj čiji je, ali iz onoga rata je bio, (mislim da je talijanski, jer ovuda je bila raspoređena talijanska divizija koja je imala česte borbe sa dalmatinskim i crnogorskim i istočnohercegovačkim partizanima, na potezu uz prugu u dolini pa sve do Drežnice i Jablanice, pa je taj tenk tada tu vjerojatno uništen i posve zaboravljen, op. p) i mi ko dica vazda skakali po njeme i ulazili unutra.
Gožđurina ko gožđurina, štaš od nje. Kad, pobro moj, jedan čovik, nećemo ga imentovat, svaki dan nešto prčka po tom tenku, izvlačio kablove, bakra koliko ti bog oće, aluminija, cinka; sve je on to do zadnjeg šarafa rastavio i prodo. Zaš ti pošto je bakar danas, pobro? Ne virujen da se obogatio, ali da je dobro proša, to sigurno. Ma, da mi je tu čatrnju... Oš vidit đe u nas grčka čatrnja, možda i nije grčka, ali se tako zbori?
Oću. I ja s imenjakom niz dolove, svega zanimljivog uza put, i poja i zaboravljene starine, oranice i nekadašnje oranice šumom napadnute. Dragan se stalno saginje. Bere "kuke". Evo ji imenjače!, vidi što su rodile, sve ove godine uranilo. Samo se sagni i malo savi stručak, on će puknit taman onđe oklen je kuka najukusnija. A doli ostane tvrdo. Ajde, prignem se... Čuvaj se poskoka, ođe ji ima ko mu'a! Odmah se uspravim, ne bih kuka, fala. Da ne bude, "ruka kuku mije, poskok obadvije!", pade mi na um ta glupa rima.
Poskoka ima, kako ih neće biti kad je puno napuštenih starih kuća, oko njih gustiš, pa se kote koliko hoće, a ove godine ranije izmiljeli. Naiđosmo na tu čatrnju, ništa posebno, ali naiđosmo i na dva stećka. Dobro golema. Neću ih poslije naći na popisu. Oko njih kao da su bili također stećci, ali od pješčanika, ne od sveprisutnog vapnenca ovdje, pa su se nekako smrvili, izgubili konture, izgledaju kao hrpe kamenja.
Vidiš ovi križ? Vidim. E to ti je jedna od stari tragedija koja se dogodila u našim Đubranima, ali niko ne zna kad... Pa šta je bilo? E, bila divojka ko vila nagorkinja. Jedinica u ćaće. More bit da je bila Šunjićka, a morebit da se i drukčinje orezivala, jer stoliće po stoliće, od u'a do u'a, od gusala do gusala i od pisme do pisme, a i ja volim zaguslit i stare gusle imam, izmini se stotinu imena i ko zna koliko prezimena.
Ali, s kolina na kolino je ostala priča o njojzi, i kako se obećala dvojici momaka. Ćaća joj je znao za jednog i pristao da je za nj dadne, ali za ovog drugog nije znao, niti su nji dva znali jedan za drugog. Divojče neozbiljno i nije znala do čega u tako ozbiljnoj stvari more doć. I doša dan za svatove, spremili se "pohođani"...
Kad, imaš šta vidit, divojka u bilom, a svatovi s dvi strane na konjim'. Ona stajala, evo ovdi, di je ovi križ, vidiš da je ženski, a nema gori ovog kraka, samo zaobljeno, neki kažu da je to zato što je križ ženski, a neki da je to zbog toga što Turci nisu dali pravit skroz pravilan križ.
K'o u biskupa
Moguće je ni jedno i drugo, imenjače, zaključujem i vidim jasno isklesanu ženski ruku na križu, neobične veličine i oblika, doista se doima kao poseban križ, križ s pričom, a ovaj je stvarno ima, a križeva na nadgrobnicima iz turskog vremena vidjet ću i po prastarom mjesnom groblju, pravome muzeju, gdje su nadgrobnici tek mali zaobljeni kamenovi kojima je pri vrhu diskretno uklesan minimalistički križić. I, šta onda bi, Dragane?
A. Šta će bit, belaj, eto šta će bit. Gledali se svati, niko u nju više nije gledo, potegle se kubure i izvadili noževi, sve se na krv spremilo, a onda njezin ćaća za sikiru, i pravo u glavu! Jes, vire mi. Rasika je ko tikvu. Cilu je isika na dva dila. Evo, ljudi, evo svatovi kićeni, svakom po jedna polovina, neka se prolije njezina krv, a da vaša ne pane, bolje jedna mrtva divojka pa makar i moja jedinica, vego stotinu mrtvije svatova.
I svatovi se razišli, tužan ćaća je ovdi zakopa, i dao za svog života sagraditi ovaj križ, vidiš da nije od istog kamena ko drugi na koje ođe naniđeš, ali je od istog amena ko u biskupa, gori malo dalje. Kakva biskupa? E, pobro moj, imaš se ti naodat po Đubranim', kad si već doša, valja ti svašta vidit, e, sad ću ti jednu zaguslit...
Reko li ti ja da sam se dvaput ženio? Nisi. E, jesam, prva mi je imala jezik dulji vego nogu, a imam dvi fine ćeri š njome, obe rade doli u Mostaru, pri medicini, a ni ovoj drugoj ja nisam prvi, ima i ona dice iz prvog braka, ali ona mi je vridna i dobra. Sve sluša, da ništa drugo, dva mi sina rodila...
Taman za gusala, imenjače!