Duvanjske priče: Ratna

Ono malo žešće mlađarije jurta na nož, a i drugi pomažu koliko znaju i umiju.., klapa na sve strane, al svit vidi nema druge nego uzdaj se u Boga, i use. Da nam je kojom srićom danas tako naštelat glave, ne bi nam banda krojila gaće... Koliko god zlo, bilo moćno, čim se malo utiša, odma ispod grube kore ratnika izbije gotovo dičija neozbiljnost.

Joko je sa svojom već dobro kuvanom i pečenom družinom doša pomoći na kupreško ratište i prva im je zadaća bila, izvidit jedan nepokriveni dio desnog boka naši i po mogućnosti zatvoriti pristup kako se dušmani ne bi prišuljali s leđa. Bez muke su oni obavili svoje.., nije tu bilo veće opasnosti za proboj, ali trebalo je za svaki slučaj na tom dilu imati kontrolu. Dobili su i radni vod koji nije bio pod oružjem, ali višto su oni i vridno radili kako bi utvrdili zaklone i zemunicu. Imali su i jednoga s oružjem, koji je k'o pazio na nji, ali s onako zabrinutim licem, puškom koja na njem' visi k'o na trnu i nabijenom kapom koja mu je dobro oklepila uši i nije uliva veliku sigurnost.
Jokina ekipa je čuvala uzvisinu, nije se pucalo i on pošalje Kulju, svog čovika za sve, da se snađe negdi za jilo. Kulju pošalješ, šta god ti triba: municija, rana, vozila, gorivo.., taj se nije vratio prazni ruku.., kako, e to je bilo teško dokučit. Znao je on donit očišćeno janje ili teleći but, ali i janjce dotirat pri sobom ili kezmiće.., što je donekle bilo objašnjivo.., zbog napuštenih sela dosta stoke je lutalo bez kontrole.
Dok Joko nadgleda novu zemunicu, radnici propitivaju koliko je četnika s one strane, imaju li vele granata.., ovaj ozbiljno odgovara: „jok, nema granata, samo kolju", kako kolju upita jedan od radnika, a Joko, kad vidi da ide, još malo doda.. „ sad baš spavaju ali kad se probude nji oko tristo i krenu.., ne ostaje ništa živo, mi ćemo ih ovde pokušat zadržat ali biće teško. Klempo je iz prikrajka sluša razgovor, otvoreni usta, što je posebno zabavljalo Joku.

Dok on straši radnike, odjednom se oćuti galama na obližnjoj kosi, svi pogledaju i vide kako po kosi đipa medvid, a za nim trči Kulje uz viku i galamu. Joko je moga svašta očekivat od Kulje, ali ovo nikako nije moguće.., i pomisli, o Bože.., medvid za večeru. Ova neviđena scena ga je toliko okupirala, tako da tek u zadnj tren ugleda klempu kako, drhtavim rukama nešto petlja oko puške i pokušava naciljat Kulju... „Ne toga, to je naš, udri četnika..., vidi Joko kako klempavi neće opalit do prisutra., pa se opusti uz navalu smija... Radnici su već svatili da nije četnik, nego medvid u pitanju, ali kad je postalo očito da potjera ide baš k njima.., s ništa manje stra mole Joku da puca il' da im da pušku. Imate lopate i krampove., branite se... dreknu Joko. U jednom trenu, kad je medvid bio na koji trijestak metara, radnici gusto zbijeni digoše ratilo u zrak i ta slika „prapovjesne obrane" bila je nešto što će Joku i dan danas od srca nasmijavati kad god je se siti.

Medvid je, valjda zaključio da je obrana pretvrda pa skrenu prema šumi, Kulje je već i ranije zastao bolje reći zalegao od smija i umora.., a kad su malo došli k sebi od ove nesvakidašnje smijurije, ugledaše kako radnci zamiču niz brdo na čelu s klempom koji je odmka dobri par sto metara isprid nji... Jedino još Kulje viče sa uzvisine.., Joko, moglo ti je lipo pisat na spomeniku.. „ Hrabro pogibe u lopataškom boju"

Geofrey Chaucer