Katarina Zovko Ištuk: Tuđina je rana teška

Kako mogu zaboravit onu tugu i gorčinu,
na rastanku kad je pošo, rekoh tada svome sinu:
Ne daj sine velegradu, da te tamo on zavede,
nemoj majku zaboravit, nemoj da mi srce zebe.

Tuđina je dragi sine, ko maćeha maloj bebi
i upamti dobro savjet, što je majka dala tebi,
s ponosom im svima reci, gdje je tvoje rodno mjesto,
znadeš da se brinem za te, pa se majci javi često.

Neće više moja jutra, bit vesela kao prije,
tko će sada staru majku, da zagrli i nasmije,
od sada će suza bola umivati moje lice,
ne znam dal će izdržati, srce majke i starice.

Ti tuđino proklinjem te, ukrade mi moga sina,
ali sam ga naučila, da zna gdje je domovina,
nikad neće zaboravit svoju majku, rodno mjesto,
iako mu mnogo nudiš, vraćat će se kući često.

Nikad nećeš napraviti, teškog roba, ti od njega,
dočekat ću da mi kaže: Dosta mi je ovog svega,
vraćam ti se majko draga, vraćam ti se mili dome,
ja im neću robom biti, hvala im na svemu tome.

Zapjevat ću tada glasno, nek dolina cijela ori,
vratio se svome domu, onaj koga majka voli.
Bit ću sretna kad mi kažeš: Odlazak je bio greška,
ne idite u tuđinu, tuđina je rana teška.

KATARINA ZOVKO IŠTUK
Mostar 30. 97. 2018