Katarina Zovko Ištuk: Hercegova krv
Često meni misli odlutaju,
pa zamišljam da sam u svom kraju,
tada čujem jasno, stare majke glas,
vrati nam se mili sine, nađi duši spas.
Vidim mater kraj ognjišta, raštiku di kuva,
tad ositim miris, ispod sača, kruva,
vidim šipak iza kuće, kako se rumeni,
ćaća suši smokve, da ih šalje meni.
U ustima ositim, okus našeg vina,
iz bukare što se pije, kod nas od davnina,
na čatrnji kadulju, uvik mater suši,
taj se miris ositi, još u mojoj duši.
Sa crkvenog tornja, čujem glasno zvono,
iz tih lipih misli, probudi me ono,
od tog zvonkog zvuka, prosto dah zastaje,
Međugorje meni, mnogo nedostaje.
U mislima tako stigo do svoga Mostara,
da ositim miris, njegovog behara,
na Širokom Brigu i tamo ću biti,
pradidu ću svome, sviću upaliti.
Nigdi nima te lipote, nigdi nima toga blaga,
košto ima sve u sebi, Hercegova zemlja draga,
Hercegova krv, teče mi kroz vene,
od te svete zemlje, nosim njene gene.
KATARINA ZOVKO IŠTUK
Mostar 3. travnja 2o19.
Vezani članci