FOTO/VIDEO  MARČELO: Da bi opstao, a da pritom ne prostituiraš ono što radiš, moraš da se ubiješ od posla

A da nam iščekivanje koncertne bombe dobre energije ne bude isuviše teško, Marčelo nam je dao jedan, nadasve napeti, intervju.

Razgovarao: Milenko Margeta / Mostar Summer Fest

Za početak da se osvrnemo na posljednju pjesmu - 'Pegla', koja je ujedno i uvertira u novi album 'Napet Šou'. 'Pegla' priča o indoktrinaciji mladih ljudih, mladenačkom nasilju, netoleranciji. Koji su ti bili motivi za pisanje i je li se društvo uistinu sustavno postavlja na krivi kolosjek vrijednosti što za posljedicu ima Pegle?

Motivi su upravo ti koje si sam nabrojao: ono o čemu ta pesma govori, to su joj i motivi za nastanak. Dodatni povod jeste i sjajna predstava 'Klasni neprijatelj', koja se igra u beogradskom pozorištu DADOV: Rade, moj kompanjon iz benda, bio je angažovan da napravi muziku za ovaj komad Najdžela Vilijamsa, koji deluje zabrinjavajuće sveže i posle nekoliko decenija, a zajedno smo napravili Peglu, koja funkcioniše kao neka vrsta odjavne špice predstave, budući da je Pegla jedan od junaka. Ono što se dešava u pesmi mogla bi biti njegova predistorija ili pak njegova budućnost, kako god bilo koji gledalac želi da shvati. A da li društvo postavlja vrednosti na krivi kolosek... u načelu, ne. Ali u praksi, o, još kako.

Iako si ljudima prvenstveno poznat kao hiphoper, ti si prije svega pisac. Kako uspostavljaš ravnotežu između glazbe i pisanja, ispašta li jedno zbog drugog?

Drago mi je što me ljudi ipak prvenstveno shvataju kao nekoga ko se bavi rečima, jer često čujem i od onih kojima naša muzika nije bliska kako im se svejedno dopada tekst. A propos ispaštanja, te aktivnosti ispaštaju samo vremenski. Sve je u žongliranju: kako sve postići, a da bude valjano. Te se nekad više posvetim jednom, a nekad drugom. U suštini, prebacivanje s koloseka na kolosek nije mi nimalo mučno, jer je pisanje moje zanimanje - sve su to samo različite forme, supstanca je ista. Osim toga, veoma prija promena dinamike, jer je pisanje proze posao za jednog čoveka, a muzika, u mom slučaju, timski rad. Ima, naravno, dana kad mi treba malo više vremena da se uspešno prebacim: ako prođe čitav jedan period u kome se intenzivno bavim prozom, rad na pesmama ume isprva da bude frustrirajuć - imaš dobru rečenicu, ali sad je treba urimovati, a to doživljavaš suvišnim. No, kažem, nadam se da nikad neću morati da se opredelim za jednu formu pisanja. Ne vidim zašto bih.

Često te citiraju, poznat je i slučaj da je djevojka u srednjoj školi maturirala na temu tvojih stihova. Kako se nosiš s tom odgovornošću 'idola mladih'?

To je okolnost koju niti treba da zloupotrebiš, niti njome treba da budeš opterećen na način koji bi te odveo u umišljaj u psihologiji poznat kao mesijanski sindrom. Jer, ne, ti nisi ni propovednik, ni političar pa da ispaljuješ parole, niti autor knjiga 'kako biti srećan', pa da nudiš neke prečice do istina i gotove recepte. U najboljem scenariju, ti si putokaz: upućuješ ljude na određene staze i puštaš ih da do tamo sami stignu, nalazeći svoje, a ne tvoje zaključke.

Što misliš, u kojoj mjeri egzistencijalni problemi koče umjetnost na ovim prostorima, pogotovo kod mladih?

U najvećoj mogućoj. Da bi opstao, a da pritom ne prostituišeš ono što radiš, moraš da se ubiješ od posla. Nikad nisam radio ništa što ne želim i što smatram rđavim, ali zato sve što volim moram da radim odjednom. Poslednjih meseci, recimo, ustanem oko 11, odem na koji sat u strip-redakciju Veselog četvrtka i tamo se bavim adaptacijom prevoda i uvodnim tekstovima za tri edicije Dilana Doga, potom odem u studio i tamo radimo do ponoći, onda se vratim kući i sednem da pišem - ili tekstove pesama, ili odgovaram na intervjue poput ovog, ili radim na romanu, ili na prevodu strip-serijala Lokot i Ključ, koji radim za kuću Darkvud, a u sve to uskočilo je i ovih šest pesama za predstavu. Legnem oko 5, 6 ili čak 7, ustanem u 11. I onda neko dođe da mi priča o tome kako smo država svi mi i kako svi treba da se menjamo i naučimo radnim navikama. To je toliko, toliko uvredljivo! Niti smo baš tako bukvalno svi država, niti svi, bar u ovom konkretnom pogledu, treba da se menjamo. To na stranu, kažem, radim sve ono što volim, ali se ponekad ozbiljno zabrinem koliko dugo bilo ko može da izdrži takav tempo - a opet, nije baš izbor: ako staneš, nećeš imati para da preživiš, jer svi živi isplaćuju neredovno i samo zato što tu postoji toliko toga u saldu ispada da stalno odnekud 'kaplje'.

Veliki si ljubitelj stripa. Kakav bi to trebao biti strip junak koji bi mogao promijeniti stanje ex-Yu država nabolje?

Moja mašta stvarno ne dobacuje baš toliko daleko. :)

Bez zadrške kritiziraš stanje u Srbiji. Jesi li ikada imao problema zbog toga?

Uvek. No, sve ide u rok službe: ako radiš u pilani, naravno da rizikuješ da ti testera otfikari prste.

Što misliš o društvenom uređenju u kojem živimo: je li ono samo po sebi generator nepravde ili su ipak ljudi uzročnici ekonomske, moralne i opće društvene krize?

Oba. Ali nema uređenja u kome bi to moglo biti izbegnuto.

I za kraj poruka za posjetitelje Mostar Summer Festa.

Dođite! J

Intervju u cijelosti pročitajte na www.mostarsummerfest.com.