Kaš napisat neku erocku?
"Kaš napisat neku erocku?".
I to van je to prokletstvo. Ne znan zašto svi misle da san se ja specijalizirala za pisanje erockih. Od milijun i dvistaosandestšest priča na blogu napisala san samo dvadesetak erockih. Unatoč tomen (volin rič unatoč, podsjeća me na toč) šta ja u stvari nisan pisac erockih, svako malo neko mi postavi to pitanje, "Kaš napisat erocku?".
Tila bi van obratit pažnju na to da to vaše pitanje o erockim puno više govori od vama, a malo i ništa od meni. Ja san takva, volin ugodit svojin čitateljiman, i zato napišen ono šta čitatelji traže. Ali vi, lipi moji, sa tin insistiranjem na erotiki otkrivate šta van je cilo vrime na pameti. Bojin se i pomislit šta bi bilo da Hrvacka nije zemlja sa osandeset posto katolika.
Briga se vas za situaciju u zemlji i svitu, briga se vas oće li Milanović na kraju uspit reć šta oće reć kad otkrije ima li šta za reć, briga vas za gay paradu, za Čačića, poskupjenje goriva, ozonske rupe, križ na Marjanu, s kim se rukova bivši srbijanski pridcidnik, jel' Kosovo srpcko il' nije, koliko kruzera zagađuje dubrovački porat, oće li niknit golf tereni na Srđu, kako je Jelena Rozga uspila uć u onako tisnu vešticu, oće li se Hajduk izvuć iz krize i uspit vratit kredit (dobro, znan da znate da neće), šta će Lara izabrat, čiji će spomenik Kerum instalirat na rivi, kako crkvene vlasti u Hrvata podnosu duševnu bol izazvanu zakonom koji podržava medicinski potpomognutu oplodnju, ukratko, boli vas neka stvar za sve, osim za šporkarije.
Zato bi vas tila podsitit da san ja onu erocku šta je pobijedila na natječaju napisala ne zato šta mi se bavi takvin temema, jer u dvajsprvon viku je vajda više svakomen jasno di šta ide i ko kome šta i di stavja, nego san je bila napisala zato šta je nagrada bila putovanje u Istru a ja san tila vidit Istru. I to je jedini razlog, kerumami.
Također bi volila da malo razmislite kako je meni u stvari teško pisat od erockim stvarima jerbo ovi moj blog ne čitate samo vi, nego i moja mater, i materini susidi, ponekad i bivši muž, i razrednica iz srednje škole, i mater od cure od moga sina.
Zato više ne pišen erocke nego san se pribacila na lokal-patrijotcke. Niki dan mi tako priča jedna prijatejica kako se spetjala sa nekin Zagrepčaninon. Upoznali se u Zagrebu kad je ona bila na poslovnon putu, malo bili skupa a onda on doša za njon u Split. I sad, ka i svaka normalna Splićanka, prvo šta je njoj bilo na pameti kad je on doša, je bilo da mu pokaže sve lipote Splita. Pogotovo šta on oka nije skida sa njenog dekolteja, pa nije tila da se čovik vrati doma misleći da je to sve u Splitu šta valja i šta se, da prostite, dobro drži.
Provela ona njega tako po cilomen gradu uzduž i popriko, po Rivi, po Pjaci, na Marjan do Prve vidilice, pa onda navečer do Bačvica. Na Bačama sili na klupicu uz more, ono u daljini svitlu svitla Brača, prolazu brodice, u plićaku se igra picigin, morski pasi lelulaju sa perajaman usrid Bračkog kanala, ona se naslonila na njega i izleti joj ona stara splicka:
"Ko ovo more platit!"
Ovi se okrene prema njoj, i pita:
"Kaj vama Splićanima u stvari znači to?"
"Kojo?" odsutno će ona.
"Pa to, - Ko to more platit -"?
"Kako šta nan znači? Pa jel' vidiš ti ovu lipotu oko sebe?"
On se osvrne, i nimalo impresijoniran reče:
"Pa dobro, kaj sad, imate to more, i te Bačvice, i taj Marjan, ali kad ti buš došla opet u Zagreb pa te ja otpeljam recimo na Jarun ti buš isto tak videla ljepote, kuiš? U čem je razlika? Pa svaki grad ima nekaj svoje tak lijepo, kaj ne? "
Ona se skoči, nakostrišila se ka gladna mačka sa Matejuške.
"Ček, jel' ti to možda oćeš reć da su Split i Zagreb u-spo-re-di-vi?!"
Naravno da je čovik baš to tija reć, ali se sitija da ako to prizna, nikad joj neće vidit dekolte sa unutrašnje strane.
"Ma kaaakvi, pa kaj je tebi. Ja sam više mislio, znaš ono, na , kak bi rekel, značenje te vaše izreke, kuiš? Ono, nemrem ja to nikako povezat. Mi u Zagrebu imamo tak mnogo divota, ovaj, pa opet ne šetamo okolo uzdišući "Tko to može platiti". Kuiš?"
"Nemoš povezat? A šta tu imaš povezivat? I narafski da vi gori nemate takvu uzrečicu kad nemate ni vakve lipote! Šta to nemoš povezat, bogati?"
Ovi se bidan ušeprtlja, sta objašnjavat, objašnjava i ona njemu, ali mu i dalje nije uspilo doć do mozga šta to u stvari znači rečenica "Ko to more platit."
"Gledaj - pokuša ona zadnji put - To ti je ono kad te uvati velika milina. Razumiš? Najeanput ti bude lipo u duši i u tilu, cili treperiš, toplo ti je u srcu i u svin organiman, sritan si šta si baš tu di jesi, ništa ti drugo ne triba, i znaš da ne bi to minja za ništa na svitu i poželiš da to tako traje vično. E, kad ti se sve to tako skupi, pukne te ta milina i onda iz tebe spontano izađe ono -Ko to more platit -. Jesil sad poveza?"
Ovi gleda u nju, trepne, i posramljeno izusti:
"Nisam."
E, tu je ona digla ruke. A uru vrimena kasnije, i noge. Krenili se kokolavat u njegovomen autu, zanili se bome, zaboravili na sve antagonizme, izreke, običaje i folklore, i uvatili se razminjivat ono za šta in nije tribalo puno riči.
I onda, u onomen odsudnon momentu, kad je ona popustila i skroz se pridala, a on junački uletija, najedanput je sta, pogleda u nju svitlećih očiju, ka ono kad Mamića pukne ushićenje samin sobon i Dinamon, i, glason čovika koji je upravo doživija prosvitljenje, uzviknija:
"Ko to more plaaaaaatit!"
"Napokon si sve poveza!" usklikne ona sritno.
Jedino joj je, kaže, bilo žaj šta se nije odma sitila kako čoviku dočarat kakvi je to osjećaj i kako se to čovik ćuti kad izgovara onu rečenicu, namisto šta mu je dvi ure za ništa to objašnjavala na onoj klupici.
Šta su poslin radili i kako je to sve dalje išlo, ne mogu van reć jerbo više ne pišen erocke priče.
Marčelina / Matejuska.blog.hr
Vezani članci