Priča iz Hercegovine: Mandine sikirancije

Undan, kada se, kako se to u nas reče,  išlo trbuvon za kruvom , to je u Ercegovini bilo tako.  Meščinji, koda se to u nas nije ni prominilo, a i neće kako se čini. Opet, kuver u ruke i ajd u bili svit. Štaš, živit se mora!  

   Pivac je zakukurika. Trgnu se Manda iz sna. Zora sviće i zna da je to znak da se triba dić iz postelje. Dvi-tri minute priporuči sebe i svoju čeljad u Božje ruke, iz lavora se zeru zapljusni po obrazin ladnon vodon, zamisi kruv da se kvasa, unda ode u pojatu, kako bi navakat namirila živo i pomuzla krave. Kad se vrnila iz pojate, odgorila je vatru, procidila mliko i metnila teću na šparet da se mliko uzvari. Sila je za stol. Skastila je, dok se mliko uzvari napisat Martinu pismo. On radi u Nimačkoj i jučer je od njega dobila pismo.

   -Dragi  naš Martine, dobili smo tvoje pismo,... počimlje Manda. Vala Bogu da si živ i zdrav. Ja i dica smo dobro i zdravo, košto i tebi želimo sve najbolje. A baba se ipte žali na kosti. Ja mislin da ta njina bolest nije opasna. Svaku večer pojide komad slanine i kruva, unda, posle posrče šolju mlake varenike i ode spavat. Zaspe ko dite.

   -Ja, ja od sikirancije pola noći ne spavan, reče za sebe, ali ne zapisa u pismo. Jopet nastavlja pisat.

   -Ono para šta si nan posla po Matiši; platila san ćaki misu tamo iza Petrovdana, babi kupila nove zepe, veći bronzin za puru, prominila verange u sobi, a nešto je ostalo za kosidbu i dici za školu. Baba, kako joj je likar kaza da oda, vazda iđe u crkvu, ijako je kosti bole kako veli, pa su joj se misne zepe beterisale.

   -Dica prilično uče. Uvik si besidjio da jin triba dat škole da jin život budne lašnji. Znaš, ovi Vrano Pilipov, naš komšija, iz Nimačke Mili je dotra onu, ...ma, belaj je odnijo, kako se ono reče...., na vri mi je jezika,... ja, ...onu taćku, pa Mila u njoj svašta goni. Vali se po cilon selu. A i dica jin se u njoj vozaju. Vidijo naš Stipe pa bi i on nako, a i meni, brte, dodijalo brime i burilo(vučija) na leđin, pa bi moga i ti naku jednu, ako nije vrlo skupa, dotrat da i mi imamo. Motiku ne ispušćan iz ruku. A  šta ću, znan da nima kruva brez motike. Kumpiri lipo restu, a i žito je lipo. Biće ambari puni, a i kruva i pure kobogda. Nije sramota jist, radit i Bogu se molit, uvik si tako besidijo.

   -Pišeš da ti je tamo ZERGUT. Mora da je to neki čestit i uman isan? Je li Švabo? Lipo je da imaš puno posla. Jopet, ti polako, neće posa uteć, e, nije zec. Svaku večer koji Očinaš molimo za te. Mari je Prva pričest prid Svetog Antu, pa ako moreš doć bilo bi nan drago.

   -Pita si ima li još piće u pojati, do nove. Vala Bogu piće ima. Budni brez brige. Pripeka je zvizdan i brzo će i kosidba.

   Dok je Manda pisala pismo, smetnila je na mliko. Iskipilo je po cilom šparetu. Skoči se Manda iza stola i nako golin rukan skide onu tećurinu sa špareta na pod. Spržila je dlanove. Kako je vrisnila, probudila je ćer Marinu.

   -Kud me ranije brudiš? Šta ti je, šta si kidisala? Pripala si me. Ustaje se mala i trlja oči.

   -Spržila san ruke. Ajder ćeri, ne dangubi, završi ćaći pismo i nosi u poštu. Ajde brže, ne joguni se, otiće poštar!

    Manda je brže umočila ruke u kovu punu ladne vode da ublaži bol na njima. Pogledala je na šparet s kojeg se još sosve dimilo zagoreno mliko, te reče sama sebi onu narodnu: Je jazuk, ali voda more oprat sve osim grija i crna obraza.

    Mala je dalje pisala šta joj je mater kazivala, zalipila kuvertu, atresirala i odnila u poštu. Ali, poslen,  Manda se sitila da nije Martinu napisala da je Šarava otelila lipa volu, pa trka za Marinom do pošte, a pošta malo podalje. Ta, nije bilo ni mercedesa, ni golfa, a ni televona, nego klapaj pišice.

   -Eeee, bidna ti ja, šta me snađe? Koda mi  manjka sikirancije  pa još i ovo. Znojila se od muke i od brige, dok je išla prema pošti.

   -Kako san mogla zaboravit telu, Gospe moja? Misliće Martin da se Šarava izjalovila. Brigo moja, priđi na drugoga. A šta ću, ta nisan akaste zaboravila, eee. Tišila je samu sebe.

   Bilo je kasno. Pismo je otišlo. Manda se dugi dvajest dana sikirala i čekala sve dok  nije od Martina dobila povratni odgovor. Pisala je, ali ovi put tela i Šarava su bili prva vist u pismu, a mliko je makla sa špareta.

   -Telcu je već više od misec dana i lipo je naresta,... Mogli bi ga ostavit za napritka, ...slovkala je i pisala. Štaš, prišniji ajvan nego čeljad, promrmlja. Nadala se da se Martin neće idit zbog kasno prispile visti.

   -Strpljen, spašen, tako bi pokojni ćako kaza, rabrila je samu sebe dok je pisala. Povri svi sikirancija, pišući, i zapivala je, nako ponaški, nasuvo: Bani Martine kad ti se ne nadan, pa ćeš vidit kako ti se vladan. Iju, ju, iju ju, udri brigu na veselje.

   -Šta ti je bona nevista? Ali te uvatilo cigansko veselje? Baba je u čudu gleda iz ćoška di je sidila na drvenoj stolici s naslonjačem.

   -O sveti Ante, vaka stara čuje sve šta netriba! Po cili dan brezveze klapi. Baba, sikirancije, belaj ji odnijo, si-ki- rancije!

   -Ne znan kad san poslidnji put zapivala. Eee, da mi se s Martinom baren nabesidit. Da san tica, ili vitar, da mu odletin u Nimačku? Ali nisan. Miruj Mande tu di jesi. Zaklopi oči i zamisli Martina pored sebe.  Eeee..., težak vakat! Ma, jopet, nima vajde kukat, triba dušu čuvat. Ko bi prid pratra s velikin grijon na duši.

   -Je, je nevista, triba se isan uspet uz stepenice do neba. Baba se upliće u Mandina poluglasna razmišljanja.

   - Biće bolje, ali kad, Manda će. Nastavila je pisati.

   -Meščinji nevista da je lašnje donit brime drva nego čoviku napisat pismo, opet će baba.

   -Očiju mi i je. Nesmin ovi put ništa zaboravit napisat. E, đadru i priša!

   Koji dan poslen banijo je Martin nenadano, baš kako je Manda pivala, i zateka je kako u vrtlu vadi kumpire. Čežnja se pritvorila u susret i zagrljaj. Zamirisa vrime na čežnjom ispivanu pismu.

   Ne bi se Manda ni sitila da jin je toji dan bila dvajesta godišnjica braka da joj Martin ne spomeni.

Miljenka Koštro/HERCEGOVINA.info